Zatvoriću oči i vratiti vreme...jer ja to tako želim, jer ti to zaslužuješ!!!

            Kristalna sećanja još uvek žive u meni. Dani pokošene trave, beskrajnog sunca, igre i smeha. Sada sam svesna svega oko sebe, godine, ili kako bih već mogla da nazovem ovaj prošli period... Godine koje čuče skrivene u uglu moje devojačke sobe naučile su me da upoznam sadašnjost i shvatim značenje prošlosti.

            Kroz glavu mi prolaze slike detinjstva....veliko dvorište, kuća, ispred kuća breza, česma pored koje smo se stalno igrale. Na istom mestu su bile suze, smeh, rane, nestašluci, ljubavi, ocene, mame i tate i starija braća, i mnoštvo novih stvari koje smo otkrivale...

            Sećam se onog našeg drveta ispod kojeg smo ćesto sedele i maštale...sećam se onog trenutka kada sam krenula da uberem jednu grančicu. Tada si izrekla reči za koje tek sada shvatam pravo značenje i vrednost.

            „Nemoj kidati grane sa tog drveta, niti sa bilo kog drugog, jer svaki čovek ima svoje drvo koje predstavlja njegov život. Ovo je moje drvo života. Posađeno je kada sam se ja rodila, i dok ja rastem, ono raste, kada ja ostarim i umrem, ono će se osušiti i nestati zajedno samnom.“

            To drvo nikada nije ostarilo i poraslo... Polako je venulo i nestajalo...baš kao i ti.

            Još uvek sama sa svojim strahovima plovim kroz život poput oblaka na velikom nebu, ne dodirujući ništa. Bila si jedna velika ispunjenost u mom životu.